DRAGAN ĐOKANOVIĆ: Razlozi osnivanja Demokratske Stranke Federalista
Dr Dragan Đokanović, osnivač i predsjednik D.S.F.
Demokratsku Stranku Federalista /D.S.F. osnovao sam 02. maja 1990 godine. Osnivački skup održan je u Sarajevu /Dom mladih-Skenderija/. Stranka je učesnica prvih višestranačkih izbora za Skupštinu Bosne i Hercegovine/1990.g./.
Sjedište D.S.F. za Republiku Srpsku je u Istočnom Sarajevu, a za Federaciju BiH u Sarajevu.
Zašto sam osnovao D.S.F.?
Demokratski federalizam je dobra formula za skladne odnose u višenacionalnim državama (primjer Švajcarske). Demokratski federalizam obezbjeđuje ravnopravnost naroda i entiteta u Bosni i Hercegovini.To je razlog zašto sam Stranku registrovao i u Republici Srpskoj te izašao na izbore koji su održani u organizaciji OSCE-a 1996. Dejtonska koncepcija uređenja Bosne i Hercegovine počiva na osnovama demokratskog federalizma.
Evropski demokratski federalizam kao šansa za ekonomski i kulturni prosperitet te nacionalnu afirmaciju srpskog naroda u cjelini - motiv je osnivanja D.S.F. za Srbiju. Stranku, sa sjedištem u Beogradu, osnovao sam 2003 godine.
D.S.F. je trajno opredijeljena za demokratsko društvo u kome se njeni članovi - političari zalažu za državu koja garantuje:
- efikasnu policiju i vojsku
- ličnu i imovinsku bezbjednost
- čistu i zdravu životnu sredinu
- sprovođenje zakona
- tužilaštvo sa nepokolebljivim i nepotkupljivim tužiocima
- nezavisne sudove sa nepokolebljivim i od birača izabranim sudijama
- visoki nivo zdravstvene zaštite
- vjerske i druge građanske slobode u skladu sa civilizacijskim dostignućima.
(Dr Dragan Đokanović, 02. maja 2008 godine)
DRAGAN ĐOKANOVIĆ: Moja biografija
Rođen sam 20. aprila 1958 godine. Oženjen sam Draganom /djevojački Milićević/, imamo sinove Nikolu /student medicine/ i Aleksandra /student elektrotehnike/. Živimo u našoj kući u Istočnom Sarajevu i porodičnoj kući u Sarajevu.
Osnovnu školu, gimnaziju i medicinski fakultet završio sam u Sarajevu. Dobitnik sam Zlatne značke “Ognjen Prica”.
Radim kao specijalista pedijatar – neonatolog u Kliničkom Centru Univerziteta u Sarajevu. Završio sam dva postdiplomska studija na Medicinskom fakultetu u Sarajevu (Klinička medicina i Socijalna medicina sa organizacijom zdravstva).
Više puta sam pobjeđivao, na juniorskim i seniorskim prvenstvima Bosne i Hercegovine, u sportskoj gimnastici. Sarajevski dnevni list “Oslobođenje”, u anketi “Biramo najbolje sportiste Bosne i Hercegovine”, proglasio me je za jednog od najboljih sportista 1981 godine.
Bio sam juniorski prvak Jugoslavije u vježbama na razboju /Novo Mesto – Slovenija, 1975 godine/. Za juniorsku reprezentaciju Jugoslavije nastupio sam na dvomeču Italija – Jugoslavija, 1976. u Fermu kod Rima. Na Pokalu gimnastike / seniorski Kup Jugoslavije u gimnastici/, u Trbovlju-Slovenija, 1981 godine, osvojio sam drugo mjesto u ukupnom plasmanu i još četiri medalje u vježbama po spravama. Te godine predstavljao sam Jugoslaviju, na jednom od najjačih svjetskih turnira u sportskoj gimnastici, turnir "Zlatni pjasci" Varna – Bugarska.
U toku sportske karijere trenirao sam u Sarajevu i mađarskom gradu Dunaujvaroš.
Posao ljekara omogućio mi je da, izvjesno vrijeme, živim u Bernu, Zvorniku, Šekovićima i Beogradu.
Politička karijera
Priča prva
U politiku sam ušao početkom 1990 godine. Stariji sin imao je tada petnaestak mjeseci, supruga bila u drugom stanju sa mlađim sinom, a na dječijoj klinici u Sarajevu tekla mi je druga godina specijalizacije iz pedijatrije. Tih mjeseci završio postdiplomski studij iz socijalne medicine i, pun ambicija, pripremao magistarski rad na temu „Zdravlje za sve u BiH do 2000.“. Planirao sam da, na prostoru Bosne i Hercegovine, operacionalizujemo Ciljeve Svjetske zdravstvene organizacije postavljene u projektu „Zdravlje za sve do 2000“. Moj plan unaprjeđenja zdravlja u Bosni i Hercegovini podržali su i, kao strategiju republičkih institucija, prihvatili SIZ zdravstvene zaštite i Sekretarijat za zdravstvo u Izvršnom vijeću BiH…
Šekovići, bio sam tamo 1987. i 1988. direktor doma zdravlja, izabrani su za oglednu opštinu. Tu smo trebali prikupiti relevantne zdravstvene podatke, napraviti lokalni informacioni sistem, potom koristeći propisanu metodologiju SZO izraditi Opštinsku Strategiju za Šekoviće. Isti postupak bi se primijenio i u drugim bosanskohercegovačkim opštinama…
Imao sam, znači, jasan plan za budućnost…
Međutim, iza brda se valjalo nešto krupno i opasno. Rasturanje države sa svim posljedicama koje idu uz velike destrukcije. Pomno prateći političku situaciju u BiH i Jugoslaviji došao sam do zaključka da komunisti, koji su se vrzmali po funkcijama, nisu u stanju da sagledaju sve aspekte krize i da, ni slučajno, ne predstavljaju političare koji zaslužuju povjerenje. Bio sam siguran da narod treba izabrati nove ljude.
- Ali, ko su ti novi ljudi koji mogu sačuvati državu? Gdje su oni? Jesam li i ja jedan od njih? - pitao sam se.
Ranije nisam, ovako intenzivno, pratio politička zbivanja... Možda je to neki poziv – motalo se po glavi.
I, odlučio sam. Počeću da se bavim politikom! Međutim, kako početi? Kome to da kažem? Sportista pa doktor – takvog su me znali. Kako će me poznanici prihvatiti kao političara? Hoću li, na kraju, uspjeti?
Uvijek sam bio odličan učenik, putovao u razne krajeve i upoznao dosta ljudi. Nije me lako ni isprovocirati. Pomislio sam da predispozicije postoje i da bih se mogao snaći u politici. Oslonio sam se i na upornost koje sam postao svjestan baveći se sportskom gimnastikom…
Formiram, u januaru 1990., udruženje građana pod nazivom JUGA /Jugoslovensko udruženje građana/. Ne izdaju mi u Višem Sudu u Sarajevu rješenje. Bezbroj pravnih začkoljica... Ako to sve treba da naučim onda ću stranku da formiram! I formirao sam, početkom maja 1990., Demokratsku stranku federalista – Radničku stranku.
Smatrao sam da samo demokratska federacija može uskladiti odnose ovdašnjih naroda. Uveliko sam čitao političku literaturu, a bio sam jedno vrijeme i u Švajcarskoj pa mi je ta država, kao dobar primjer za rješavanje naše državne krize, stalno bila na umu. Radničko dioničarstvo je, pak, predstavljalo najpošteniji prelazak sa društvene na privatnu svojinu. Stranački program se, tako, uz pozitivan stav prema integraciji demokratizovane države u Evropsku Zajednicu, postepeno kompletirao…
Javno sam istupio kao protivnik vladajuće garniture. Bili su bez političkog sluha za rast nacionalnih tenzija i uporno forsirali promjene republičkog ustava u pravcu građanske BiH…
Sarajevska televizija, u svom udarnom dnevniku - posljednjeg dana maja te godine, a nakon sastanka predstavnika formiranih političkih stranaka s predsjednikom Skupštine BiH Zlatanom Karavdićem – objavila je, pored izjave Alije Izetbegovića, i dijelove moje diskusije. Bilo je to prvo predstavljanje novih političara na državnoj televiziji.
- Srbi, u Bosni i Hercegovini, organizovano će dočekati predstojeće izbore... - rekao sam.
Nakon sastanka u Skupštini uspostavio sam kontakte sa svim strankama koje su, u svojim programima, bile za demokratiju, za Jugoslaviju i ravnopravnost naroda u Bosni i Hercegovini. Sredinom ljeta počela je i vrlo čvrsta saradnja s Radovanom Karadžićem…
Po okončanju višestranačkih izbora nastavio sam još intenzivniju političku borbu za očuvanje zajedničke države. Moj odnos prema Jugoslaviji bio je čisto patriotski odnos. Patriotski odnos građanina prema vlastitoj državi. Patriotski odnos sportiste prema vlastitoj državi…
Na toj patriotskoj platformi okupio sam cijeli blok političkih stranaka. Prvi sastanak smo održali, marta mjeseca 1991., u Sarajevu. Iako predsjednik jedne od vladajućih stranaka, Karadžić je, bez imalo sujete, prihvatio moju, da tako kažem, lidersku poziciju u našim višestranačkim aktivnostima. Možda je tome doprinijelo i to što je Slobodan Milošević, polovinom februara, tražio od Radovana Karažića da me, obavezno, pozove u sjedište Srpske demokratske stranke gdje je, po okončanju sarajevskog skupa članova Predsjedništva SFRJ i predsjednika jugoslovenskih republika, predsjednik Srbije, osim čelnih ljudi ove vladajuće stranke, želio da upozna i mene.
Taj sastanak poslužio mi je kao odskočna daska za naredne aktivnosti…
Moje inicijative nizale su se jedna za drugom: tribine podrške „Istorijskom sporazumu Srba i Muslimana“, Plebiscit srpskog naroda i drugih građana koji žele očuvanje Jugoslavije, Konvencija o Jugoslaviji… Tu inicijativu – Konvenciju o Jugoslaviji – podržalo je i Predsjedništvo SFRJ u kome su tada bili predstavnici Srbije, Crne Gore, Vojvodine i Kosova.
Početkom 1992 godine, u saveznoj skupštini, održan je veliki višestranački skup, koji sam otvorio, njime predsjedavao i na kome je potpisana Konvencija o Jugoslaviji.
Potpisnici Konvencije su bili predstavnici vladajućih srpskih stranaka pa se, nakon održanog skupa, moglo definitivno reći da su za očuvanje Jugoslavije: Srbija, Crna Gora, u Hrvatskoj formirana Srpska Krajina i srpski narod u BiH.
U Bosni i Hercegovini, nakon usvajanja Memoranduma o suverenosti ove bivše jugoslovenske republike, srpski poslanici su napustili zajednički parlament i formirali Skupštinu srpskog naroda.
Govorio sam na toj osnivačkoj Skupštini...
Po povratku iz Beograda, nakon održane Konvencije o Jugoslaviji, u sarajevskom Hotelu „Holiday inn“, usvojili smo Deklaraciju o proglašenju Republike srpskog naroda u Bosni i Hercegovini, a sljedećeg mjeseca i Ustav Srpske Republike Bosne i Hercegovine kao sastavnog dijela jugoslovenske države…
Istog mjeseca, na inicijativu srpske strane, pokrenuta je Konferencija o Bosni i Hercegovini. Naša je želja bila da sačuvamo ravnopravnost tri naroda u ovoj republici i ostanak Srba u Jugoslaviji.
Kako se to moglo, uopšte, postići ako Muslimani i Hrvati žele napustiti Jugoslaviju?
Kako su Muslimani i Hrvati mogli napustiti Jugoslaviju ako Srbi žele ostati u njoj?
Preglasavanje i rat! Nema drugog puta!
Kako da se postavim u takvoj situaciji?
Smatrao sam da je borba za očuvanje države pravednija i principijelnija i nisam imao puno dilema. Članovi stranke hrvatske nacionalnosti napustili su me tokom 1991., a D.S.F. je, nakon proglašenja Republike srpskog naroda, ostala i bez članova muslimanske nacionalnosti.
Demokratska stranka federalista, sa malobrojnim članstvom, bez većih stranačkih ambicija, bila je uz srpski narod i Srpsku demokratsku stranku.
“Demokratska stranka federalista voli srpski narod, a SDS ga predstavlja” – govorio sam tih dana, smatrajući da su i SDS i DSF dijelovi srpskog narodnog pokreta koji je želio očuvati Jugoslaviju…
Preglasavanje se, nažalost, desilo, a onda je počeo i rat.
Mogao sam postati i formalni član ratnog Predsjedništva Srpske Republike Bosne i Hercegovine, međutim, nisam želio u isto političko tijelo s Momčilom Krajišnikom…
Duže od godinu dana upozoravao sam Nikolu Koljevića da je Krajišnik, u srpski pokret, unio nešto jako loše: beskrupuloznu borbu za političku poziciju i uticaj. Koljević, tu moju procjenu, dugo, dugo nije želio da prihvati. A onda je, negdje jula 1992., na Palama, rekao:
- Kako ste, Dragane, bili u pravu! Krajišnik je veliki kadrovski promašaj Radovana Karadžića...
Osmislio sam sebi poziciju u Predsjedništvu i postao njegov povjerenik pod rednim brojem jedan. Radeći na tim poslovima imao sam osjećaj da se revenširam Karadžiću za cijelu 1991 godinu kada je on, krajnje nesebično, slijedio moje političke ideje…
Ali, ja imam svoje stavove, a rat je donio nešto preko čega nisam mogao preći. Ratni zločini. Svuda ratni zločini…
Rat sam, i nekako, mogao da shvatim. Prethodila mu je, objektivno govoreći, vrlo teška i krajnje delikatna politička situacija sa prevelikim međunacionalnim i međuvjerskim problemima. Dešavale su se takve stvari, kroz istoriju, širom kugle zemaljske. Bivao je rat jedna od varijanti rješavanja sličnih političkih kriza. Međutim, polovinom dvadesetog vijeka, po završetku Drugog svjetskog rata, napredni svijet je rekao:
- POSTOJE PRAVILA RATOVANJA! POSTOJE MEĐUNARODNE KONVENCIJE O LJUDSKIM PRAVIMA! RATNI ZLOČINI NE ZASTARIJEVAJU!!!
Upozoravao sam...
Nije vrijedilo! Nekim ljudima se ne može dokazati…
Napustio sam Pale i otišao u Zvornik kod porodice. Dragana i djeca vratili su se iz Beograda krajem januara 1993. i živjeli u stanu mog pokojnog punca…
Demokratsku stranku federalista reaktivirali smo početkom 1994. U Skelanima sam imao najjače uporište. Pomagao sam, dok sam bio u predsjedništvu i vladi, da se u ovom podrinjskom mjestu formira opština, te završio kompletan posao zvaničnog priznavanja. Zavolio sam taj kraj i ljude u njemu pa sam prvi sastanak opozicije iz Republike Srpske sa predstavnicima vladajuće srbijanske stranke, s kojom smo sarađivali na zaustavljanju rata, organizovao upravo u Skelanima...
Svih tih ratnih godina, i dok sam bio u vlasti, a kasnije i kao opozicionar, radio sam u korist srpskog naroda. Radeći u korist Srba, nikada, nisam zaboravljao na jedan od mojih osnovnih političkih postulata: “Dobro mog naroda ne smije da počiva na nedjelima protiv drugog naroda!”
Priča druga
Godina 2004. Oca mi pregazili dva mjeseca prije mog prvog odlaska u Hag na svjedočenje u slučaju Krajišnik. Prvo sam bio hapšen / i to u trenutku kada sam pošao na razgovor sa haškim istražiteljima/, pa su me ostavili bez posla, onda su Momčilo Mićić, ratni poslanik u RS i Nenad Kecmanović, predratni sarajevski rektor, predstavljajući se kao dio tima za odbranu Momčila Krajišnika, tražili da, ako me Haški tribunal pozove, na saslušanju kažem da Krajišnik nije prisutvovao sjednicama Predsjedništva i Narodne skupštine kada sam otvarao pitanja ratnih zločina. Rekao sam im, naravno, da od sebe ne želim praviti budalu! Poslije toga je neki Cvijan /kadar Mladena Ivanića i direktor Uprave za geodetske poslove RS/ otpustio mog brata s posla. Brat Miladin /predratni džudo reprezentativac/ radio je kao načelnik za finansije, a otpustili su ga „kao višak radne snage", uz usmeno objašnjenje da to čine radi moje izjave Haškom tribunalu. Dvadesetak dana poslije otpuštanja brata s posla, pregažen je naš otac Đoko ...
Sve se to izdešavalo u jednoj godini.
Pritisnut porodičnim obavezama počeo sam ponovo živjeti u Sarajevu. Preciznije - u Istočnom Sarajevu. Zaposlio sam se u Domu zdravlja u Lukavici, a u Hag sam prvi put da svjedočim otišao u novembru 2004. Međutim, tada, nisam ušao u sudnicu. Krajišnikovi advokati, u skladu s Poslovnikom o radu Tribunala, tražili su i dobili odlaganje mog svjedočenja, pa sam u Hag ponovno otišao naredne godine i svjedočio od 14. do 18. marta...
Po povratku iz Haga problemi u Domu zdravlja. Iako su godinama bili bez pedijatra, meni su počeli mjesečno produžavati Ugovor o radu. Vidio sam da je primitivna politika ušla i u zdravstvene ustanove.
Napuštam Lukavicu, počinjem da radim na Dječijoj klinici na Koševu, a krećem i sa obnavljanjem porodične kuće u Sarajevu...
Na vlasti u Republici Srpskoj sve gori od goreg. Srpsku demokratsku stranku zamijenili bivši komunisti, u međuvremenu, zaraženi virusima nacionalizma, šovinizma pa čak i fašizma. Neke od njih poznajem iz ratnog perioda. Sarađivali smo jedno vrijeme u opoziciji. U toku rata bili su angažovani na njegovom završetku, govorili o napretku demokratije, a sada su postali opasnost za mir i prepreka demokratiji.
Sve češće mislim o Milanu Crniću, potpredsjedniku Demokratske stranke federalista, koji je napustio Laktaše i Banju Luku i odselio u Australiju.
„Šta mislite o Miloradu Dodiku?“, upita me Milan dok smo, pred izbore 96., analizirali političku situaciju u Republici Srpskoj.
„Ne mislim ništa“, odgovorim.
„Doktore, nemojte ga nikada potcijeniti. Spreman je i s đavolom pakt da sklopi samo da se dokopa vlasti i para!“
Milan Crnić, taj tihi, dobronamjerni i nadasve uspješni poslovni čovjek, bio je u pravu. Dodik je postao arogantni i bahati političar, vlast u Republici Srpskoj te vlasnik i suvlasnik mnogo čega.
Počinjem razmišljati o povratku u politiku. Iznenadna smrt predsjednika RS, sukob Vlade Republike Srpske sa Visokim predstavnikom za BiH i dvije priče /jedna o smrti Milana Jelića, a druga o smrti Banjalučanina Milana Vukelića/, koje su došle do mene, natjerale su me da dignem kredit, uplatim Centralnoj izbornoj komisiji taksu od 5000 KM , prijavim kandidaturu za predsjednika Republike Srpske na prijevremenim izborima početkom decembra 2007 godine; sve s ciljem usmjeravanja srpske politike ka evropskom putu i oduzimanja mandata Miloradu Dodiku. Međutim, nisam uspio organizovati nikakvu predizbornu kampanju. Pojavio sam se svega dva-tri puta na televiziji.
Pogoršavalo se tih predizbornih dana i zdravstveno stanje moje majke Vasilije. Karcinom je 29. novembra 2007. odnio njen život.
Iako su me zvali ljudi sa svih strana i podržavali ono što sam govorio, na izborima je pobijedio Milorad Dodik a ja doživio katastrofalan poraz.
Priča treća
Aktuelna vlast u Republici Srpskoj, bez obzira što je, uoči vanrednih predsjedničkih izbora 2007 godine, potpisala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju Bosne i Hercegovine Evropskoj Uniji, nastavila je sa svojom antievropskom politikom i, na taj način, postala glavna prepreka napredovanju BiH na evropskom putu. Svjestan težine političkog trenutka, u Bosni i Hercegovini i Republici Srpskoj, odlučio sam, početkom 2010 godine, da Demokratsku stranku federalista, od stranke liberalnijih pojedinaca, organizujem u stranku opštinskih i regionalnih podružnica; da Demokratska stranka federalista postane stranka Srba u Evropskoj Uniji. Ovog puta, osim supruge Dragane, bezrezervno su me podržali i naši sinovi Nikola i Aleksandar.
Др Драган Ђокановић
Р Е П У Б Л И К А С Р П С К А
Био сам активни учесник политичких збивања у Босни и Херцеговини у периоду 1990. - 1995. и учествовао у стварању Републике Српске. У наредним причама описујем догађаје и спомињем личности које су постале незаобилазне приликом писања најновије историје Босне и Херцеговине, а поготово писања историје Републике Српске.
Слободан Милошевић, Радован Караџић, Ратко Младић, Алија Изетбеговић, Никола Кољевић, Добрица Ћосић, Момчило Крајишник, Биљана Плавшић... актери су догађаја у којима сам учествовао и о којима сам писао…
С А Д Р Ж А Ј
1 9 9 0.
1. ЗА НЕПОСТОЈЕЋУ ФЕДЕРАЦИЈУ
2. “БОСНА НЕ СМИЈЕ РЕЋИ НЕ”
3. ФОРМИРАНО СРПСКО НАЦИОНАЛНО ВИЈЕЋЕ
4.”ГРАЂАНСКА РЕПУБЛИКА ИЛИ ГРАЂАНСКИ РАТ”
5. РАДОВАНУ /НЕ/ ТРЕБА САВЈЕТ
6. “ИМАМ ПРАВУ СРПКИЊУ БИЉАНУ ПЛАВШИЋ“
7. “ОД ТОПОЛЕ ПА ДО РАВНЕ ГОРЕ“
8. ИМА РАДОВАН МОМЧИЛА КРАЈИШНИКА
1 9 9 1.
1. ПОЛАРИЗАЦИЈА СТРАНАКА И НАРОДА
2. ПРИЈЕТИ МЕЂУНАЦИОНАЛНИ И МЕЂУВЈЕРСКИ РАТ
3. “НЕСТАЋЕ МУСЛИМАНА У РАТУ ИЗМЕЂУ СРБА И ХРВАТА“
4. НЕ ВРИЈЕДИ ШТО РАДОВАН ИМА КРАЈИШНИКА
5. ОСНОВАНА СКУПШТИНА СРПСКОГ НАРОДА
6. ПЛЕБИСЦИТ СРПСКОГ НАРОДА
7. ШПИЈУНСКЕ ИГРЕ СУ БЕСКРАЈНЕ
8. ЧУВАМО ЛИ ТАМНИЦУ НАРОДА ?
1 9 9 2.
1. КОНВЕНЦИЈА О ЈУГОСЛАВИЈИ
2. ПРОГЛАШЕНА РЕПУБЛИКА СРПСКОГ НАРОДА
3. СРБИЈА И ЦРНА ГОРА ИДУ СВОЈИМ ПУТЕМ
4. КО ЖЕЛИ КРВОПРОЛИЋЕ?
5. БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА КАО ФЕДЕРАЦИЈА
6. ОНИ БИ НАМА СРЕЗ, А МИ ХОЋЕМО РЕПУБЛИКУ
7. ГОВОРИМО СРПСКИМ ЈЕЗИКОМ
8. САВЈЕТ ЗА НАЦИОНАЛНУ БЕЗБЈЕДНОСТ
9. КАРАЏИЋ ОДЛАЗИ ИЗ САРАЈЕВА
10. ПОХОД НА НОВО САРАЈЕВО
11. РАЊЕНИ СУ ВАСИЛИЈА И ЂОКО ЂОКАНОВИЋ
12. “НЕ ВРЕДИ ТО НАОРУЖАЊЕ ЖИВОТА ЈЕДНОГ ДЕТЕТА”
13. “ОБРАЗ СЕ, И У РАТУ, ЧУВА”
14. ИМАМО ЛИ СВЕ ?
15. СТВАРАЊЕ ДРЖАВЕ НА ТЕРЕНУ
16. "МОГУ ВАС ОПТУЖИТИ ЗА ГЕНОЦИД"
17. СТРАХ НА ГРБАВИЦИ
18. С КАРАЏИЋЕМ И МЛАДИЋЕМ У ЗВОРНИКУ
19. ХОЋЕ ЛИ СРПСКА РЕАГОВАТИ?
20. СРПСКА РЕПУБЛИКА У САРАЈЕВУ
21. НИЈЕ ЈАЈЦЕ СРПСКО
22. "ОН НИЈЕ ИЗ ОВОГ ВРЕМЕНА"
23. КРАЈИНА ЈЕ ДИО РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
24. "ЈА САМ ПОЗВАЛА ПАРАВОЈНЕ ФОРМАЦИЈЕ"
25. ВЛАДО ЛУКИЋ ПОСЛИЈЕ БРАНКА ЂЕРИЋА
1 9 9 3.
1. БРАТУНАЦ УОЧИ БАДЊЕ ВЕЧЕРИ
2. ГАРАНТИ ОПСТАНКА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
3. МАРКОВИ СКЕЛАНИ
4. КРИВ КРАЈИШНИК
5. "ОПТУЖИО НАС ЈЕ ЗА ГЕНОЦИД"
6. СУКОБ РАДОВАНА КАРАЏИЋА И РАТКА МЛАДИЋА
7. “ДРАГАН ЂОКАНОВИЋ ЈЕ НАШ МИНИСТАР“
8. ОРГАНИЗОВАЋУ ОПОЗИЦИЈУ
1 9 9 4.
1. СМИЈЕНИТИ РАДОВАНА КАРАЏИЋА
2. "ДРАГАНЕ, О ТЕБЕ САМ СЕ ОГРИЈЕШИО"
3. ДОКТОР КАРАЏИЋ МОРА ПОКАЗАТИ ВИШЕ МИЛОСРЂА
4. СЛОБОДАН МИЛОШЕВИЋ ЖЕЛИ САРАДЊУ СА МНОМ
1 9 9 5.
1. "ДРАГАН ЂОКАНОВИЋ ИМА ПЛАН ЗА ЗАУСТАВЉАЊЕ РАТА У БиХ"
2. РАТКО МЛАДИЋ ИЗМЕЂУ КАРАЏИЋА И МИЛОШЕВИЋА
3. СРЕБРЕНИЦА У ЗЛОЧИНИМА
4. ХАШКЕ ОПТУЖНИЦЕ ПРОТИВ КАРАЏИЋА И МЛАДИЋА
5. БАЊАЛУЦИ ПРИЈЕТИ ПАД
6. МИЛОШЕВИЋ ЈЕ ПОБИЈЕДИО КАРАЏИЋА
7. СРБЕ ИСЕЛИТИ ИЗ САРАЈЕВА
