Др Драган Ђокановић
КРАЈИНА ЈЕ ДИО РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
– Радослава Брђанина и још неке чланове Кризног штаба требало би премјестити у Владу... Мислим да је то једини начин да се разгради власт АР Крајине и да је интегришемо у Републику Српску... – предложио је Бранко Ђерић, крајем августа 1992, на састанку, на којем смо Караџић, Крајишник, Кољевић, Ђерић и ја разговарали о Крајини и њеном увезивању у Републику Српску...
Кризни штаб на челу с Радославом Брђанином, у првим мјесецима рата, имао је неприкосновену власт на простору Аутономне регије Крајине. Са дефинисаном територијом, Скупштином и извршном влашћу, са сједиштем у Бањој Луци, те скоро потпуном легислативом – чак је и о писању устава било говора – АР Крајина је, и те како, подсјећала на независну државу... Међутим, на Палама је планирано да Република Српска напусти концепт аутономних области и да се учврсти централна републичка власт...
Половином септембра, посланици Скупштине РС гласали су за Брђанина и он постаје члан Владе...
Сљедећи потез био је гашење рада регионалних органа и конституисање општинских скупштина од одборника изабраних на изборима 1990.
– Било би добро да Драган, у својству републичког повјереника, оде у Бању Луку и с Предрагом Радићем организује сједницу скупштине општине... – предложио је Никола Кољевић, послије једне од октобарских сједница Предсједништва.
– Могли бисте, осим Бањалуке, посјетити и Дервенту, Брод... – прокоментарисао је Радован Караџић, гледајући у мом правцу.
Сложио сам се, наравно, и испред мене је био нови одлазак на терен. Овог пута слиједило је прво путовање коридором у Крајину...
Ручао сам са родитељима, у близини Пала. Њих двоје се добро опорављало од повреда које су задобили приликом, ко зна чијег, гранатирања наше куће у Сарајеву...
Све чешће су говорили и о повратку на Враца и Грбавицу...
Интересовало их је, наравно, и колико је безбједан мој сутрашњи пут.
На Јахорину сам кренуо прије мрака. Имао сам намјеру да се добро одморим и наспавам. Међутим, по доласку у хотел, нисам одмах легао. Припремајући ствари за пут, присјећао сам се Бање Луке и догађаја из претходне године. Велики митинг подршке плебисциту српског народа и очувању Југославије. Скоро осамдесет хиљада учесника, на платоу испред „Боске”...
Говорили смо Јован Рашковић, Радован Караџић, Никола Кољевић, Биљана Плавшић, Предраг Радић, Радисав Вукић, Радослав Брђанин и ја. Наступио сам послије чланова Предсједништва БиХ, а сваку моју реченицу о оданости Срба из Босне и Херцеговине Југославији пратиле су овације...
Успомене на спортска такмичења и одличне резултате које сам остваривао у Бањој Луци и Приједору, као и изванредан пријем мог говора на митингу подршке Југославији, побољшавали су ми расположење пред, у то сам се увјерио сљедећег дана, прилично тешко и дуго путовање.
Рано сам се пробудио, напустио хотел и кренуо низ јахоринске „осмице”. Без обзира на нешто спорију вожњу, иза мене су ипак остајали Пале, Соколац, Равна Романија, Хан Пијесак, Власеница, Тишћа. Прилично уским, али мени врло познатим, путем стигао сам у Шековиће.
Планирао сам да доручкујем, на извору Ловнице. Прођу се манастирске зграде, црква, па низ камене степенице и преко мостића, изграђеног у облику лука, право до бистрог врела. Нестварно лијеп амбијент...
Настављам према Папраћи па, поред тамошњег манастира, правац Цапарде и Каракај. Козлук, Роћевић, Доњи Шепак..., низала су се мјеста на путу Зворник–Бијељина.
Погледом сам тражио подручне амбуланте у којима сам, као млади љекар, радио...
Јања, затим пролазак кроз Бијељину...
Нисам правио паузу у овом семберском граду. Као да сам журио да се, што прије, докопам коридора.
Од Бијељине, прво магистралним путем, а онда, макадамом према Брчком, кроз облаке прашине коју су дизали шлепери и други камиони са разноразном робом...
На коридору сам.
КОРИДОР – пролаз од Крајине према Семберији и Србији. Коридор – пут од Србије према Бањој Луци, Дрвару, Грахову, Книну... Између коридора и живота, Крајишници су стављали знак једнакости...
Стижем у Брчко. Град сабласно пуст. Накратко се зауставим испред Хотела „Галеб” и гледам у правцу срушеног моста на ријеци Сави...
Неколико стотина метара даље још једном станем, овог пута да бих се освјежио на чесми у близини градске болнице, па опет за волан.
Пункт војне полиције код скретања за Шамац. Легитимишу ме. Читају текст са плаве пластифициране картице: „Републички повјереник Драган Ђокановић”. На дну картице потпис предсједника Предсједништва Српске Републике БиХ Радована Караџића...
– Срећно, господине Ђокановићу! – враћајући картицу, љубазно поздрављају.
Настављам путем према Модричи и Дервенти. У близини Модриче, преко ријеке Босне, на рушевинама бетонског, војска поставила импровизовани мост са дебелим дрвеним даскама и металном конструкцијом. Прелазим опрезно...
До Подновља стижем угодном вожњом. Сјетим се да је то родно мјесто четничког команданта Николе Калабића.
„Од Тополе, од Тополе па до Равне Горе... свуд су страже, свуд су страже, ђенерала Драже, а патроле, а патроле Калабић Николе...“, често се пјевало у српским крајевима, те ратне 1992.
Пењући се кривудавом цестом, напуштам Подновље.
На врху брда посљедице ратних дејстава. Паркирам ауто поред допола срушене грађевине од армираног бетона. Видљив велики крст католичке цркве...
С друге стране пута празне куће, пространа дворишта и велики воћњаци који се благо спуштају и утапају у равницу Посавине...
Дервента...
Амбијент сличан вуковарском послије „артиљеријске обраде“. Испред општинске зграде затичем чувара.
– Гдје могу наћи предсједника општине? – питам га, представљајући се.
– Ту је предсједник близу – одговори и оде, уз улицу, у правцу центра града. Стиже, убрзо, са млађим човјеком. – Ја сам Милорад Василић – уљудно се представио дервентски предсједник и позвао ме да сједнемо у ресторан у Дому војске. Остали смо ту неколико сати. Побједа над хрватским војницима и улазак српске војске, почетком јула, у Дервенту, као и ратна операција „Коридор“ биле су главне теме разговора с Василићем...
Операција „Коридор“
Од 14. до 26. јуна те 1992, вођене су, на простору Посавине, борбе са једним јединим ратним циљем – отворити крајинама пролаз према Семберији и Србији. Наиме, негдје од половине маја па до почетка војне операције „Коридор“ и Книнска и Босанска Крајина биле су у потпуном окружењу и изолацији. Ни „козјом стазом“ није се могло доћи до Бијељине и Дрине... Нестајале су резерве хране, горива... У бањалучком породилишту, због недостатка кисеоника, почеле су умирати бебе у инкубаторима... Услиједило је наређење за успостављање територијалне везе са источном Босном и Србијом.
Десетодневне борбе на простору јужно од ријеке Саве претходиле су завршетку велике ратне операције...
Коридор је, коначно, пробијен у завршним акцијама спајања српских јединица које су напредовале и са западне и са источне стране Републике Српске. Први крајишки корпус и Источнобосански корпус извојевали су значајне побједе у посљедња два дана борби и спојили се на простору између Модриче и Шамца, 26 јуна 1992. године...
– Министре, свака граната коју су „хосовци“ и „зенге“ испалили са Плехана и Томаcoвог брда, падала је међу српске војнике. Комплетна Крајина била је мобилисана, плус Книњани. Непрегледно море бораца... Пробити пролаз или погинути! Биле су то жестоке борбе... Пуно наших је страдало... – причао ми је, годину дана након тих догађаја, учесник битке војвода Славко Црнић.
И сам сам се, касније, као министар за борачка питања, увјерио у то: 413 погинулих и 1.509 рањених бораца из Републике Српске и Републике Српске Крајине...
– Радослава Брђанина и још неке чланове Кризног штаба требало би премјестити у Владу... Мислим да је то једини начин да се разгради власт АР Крајине и да је интегришемо у Републику Српску... – предложио је Бранко Ђерић, крајем августа 1992, на састанку, на којем смо Караџић, Крајишник, Кољевић, Ђерић и ја разговарали о Крајини и њеном увезивању у Републику Српску...
Кризни штаб на челу с Радославом Брђанином, у првим мјесецима рата, имао је неприкосновену власт на простору Аутономне регије Крајине. Са дефинисаном територијом, Скупштином и извршном влашћу, са сједиштем у Бањој Луци, те скоро потпуном легислативом – чак је и о писању устава било говора – АР Крајина је, и те како, подсјећала на независну државу... Међутим, на Палама је планирано да Република Српска напусти концепт аутономних области и да се учврсти централна републичка власт...
Половином септембра, посланици Скупштине РС гласали су за Брђанина и он постаје члан Владе...
Сљедећи потез био је гашење рада регионалних органа и конституисање општинских скупштина од одборника изабраних на изборима 1990.
– Било би добро да Драган, у својству републичког повјереника, оде у Бању Луку и с Предрагом Радићем организује сједницу скупштине општине... – предложио је Никола Кољевић, послије једне од октобарских сједница Предсједништва.
– Могли бисте, осим Бањалуке, посјетити и Дервенту, Брод... – прокоментарисао је Радован Караџић, гледајући у мом правцу.
Сложио сам се, наравно, и испред мене је био нови одлазак на терен. Овог пута слиједило је прво путовање коридором у Крајину...
Ручао сам са родитељима, у близини Пала. Њих двоје се добро опорављало од повреда које су задобили приликом, ко зна чијег, гранатирања наше куће у Сарајеву...
Све чешће су говорили и о повратку на Враца и Грбавицу...
Интересовало их је, наравно, и колико је безбједан мој сутрашњи пут.
На Јахорину сам кренуо прије мрака. Имао сам намјеру да се добро одморим и наспавам. Међутим, по доласку у хотел, нисам одмах легао. Припремајући ствари за пут, присјећао сам се Бање Луке и догађаја из претходне године. Велики митинг подршке плебисциту српског народа и очувању Југославије. Скоро осамдесет хиљада учесника, на платоу испред „Боске”...
Говорили смо Јован Рашковић, Радован Караџић, Никола Кољевић, Биљана Плавшић, Предраг Радић, Радисав Вукић, Радослав Брђанин и ја. Наступио сам послије чланова Предсједништва БиХ, а сваку моју реченицу о оданости Срба из Босне и Херцеговине Југославији пратиле су овације...
Успомене на спортска такмичења и одличне резултате које сам остваривао у Бањој Луци и Приједору, као и изванредан пријем мог говора на митингу подршке Југославији, побољшавали су ми расположење пред, у то сам се увјерио сљедећег дана, прилично тешко и дуго путовање.
Рано сам се пробудио, напустио хотел и кренуо низ јахоринске „осмице”. Без обзира на нешто спорију вожњу, иза мене су ипак остајали Пале, Соколац, Равна Романија, Хан Пијесак, Власеница, Тишћа. Прилично уским, али мени врло познатим, путем стигао сам у Шековиће.
Планирао сам да доручкујем, на извору Ловнице. Прођу се манастирске зграде, црква, па низ камене степенице и преко мостића, изграђеног у облику лука, право до бистрог врела. Нестварно лијеп амбијент...
Настављам према Папраћи па, поред тамошњег манастира, правац Цапарде и Каракај. Козлук, Роћевић, Доњи Шепак..., низала су се мјеста на путу Зворник–Бијељина.
Погледом сам тражио подручне амбуланте у којима сам, као млади љекар, радио...
Јања, затим пролазак кроз Бијељину...
Нисам правио паузу у овом семберском граду. Као да сам журио да се, што прије, докопам коридора.
Од Бијељине, прво магистралним путем, а онда, макадамом према Брчком, кроз облаке прашине коју су дизали шлепери и други камиони са разноразном робом...
На коридору сам.
КОРИДОР – пролаз од Крајине према Семберији и Србији. Коридор – пут од Србије према Бањој Луци, Дрвару, Грахову, Книну... Између коридора и живота, Крајишници су стављали знак једнакости...
Стижем у Брчко. Град сабласно пуст. Накратко се зауставим испред Хотела „Галеб” и гледам у правцу срушеног моста на ријеци Сави...
Неколико стотина метара даље још једном станем, овог пута да бих се освјежио на чесми у близини градске болнице, па опет за волан.
Пункт војне полиције код скретања за Шамац. Легитимишу ме. Читају текст са плаве пластифициране картице: „Републички повјереник Драган Ђокановић”. На дну картице потпис предсједника Предсједништва Српске Републике БиХ Радована Караџића...
– Срећно, господине Ђокановићу! – враћајући картицу, љубазно поздрављају.
Настављам путем према Модричи и Дервенти. У близини Модриче, преко ријеке Босне, на рушевинама бетонског, војска поставила импровизовани мост са дебелим дрвеним даскама и металном конструкцијом. Прелазим опрезно...
До Подновља стижем угодном вожњом. Сјетим се да је то родно мјесто четничког команданта Николе Калабића.
„Од Тополе, од Тополе па до Равне Горе... свуд су страже, свуд су страже, ђенерала Драже, а патроле, а патроле Калабић Николе...“, често се пјевало у српским крајевима, те ратне 1992.
Пењући се кривудавом цестом, напуштам Подновље.
На врху брда посљедице ратних дејстава. Паркирам ауто поред допола срушене грађевине од армираног бетона. Видљив велики крст католичке цркве...
С друге стране пута празне куће, пространа дворишта и велики воћњаци који се благо спуштају и утапају у равницу Посавине...
Дервента...
Амбијент сличан вуковарском послије „артиљеријске обраде“. Испред општинске зграде затичем чувара.
– Гдје могу наћи предсједника општине? – питам га, представљајући се.
– Ту је предсједник близу – одговори и оде, уз улицу, у правцу центра града. Стиже, убрзо, са млађим човјеком. – Ја сам Милорад Василић – уљудно се представио дервентски предсједник и позвао ме да сједнемо у ресторан у Дому војске. Остали смо ту неколико сати. Побједа над хрватским војницима и улазак српске војске, почетком јула, у Дервенту, као и ратна операција „Коридор“ биле су главне теме разговора с Василићем...
Операција „Коридор“
Од 14. до 26. јуна те 1992, вођене су, на простору Посавине, борбе са једним јединим ратним циљем – отворити крајинама пролаз према Семберији и Србији. Наиме, негдје од половине маја па до почетка војне операције „Коридор“ и Книнска и Босанска Крајина биле су у потпуном окружењу и изолацији. Ни „козјом стазом“ није се могло доћи до Бијељине и Дрине... Нестајале су резерве хране, горива... У бањалучком породилишту, због недостатка кисеоника, почеле су умирати бебе у инкубаторима... Услиједило је наређење за успостављање територијалне везе са источном Босном и Србијом.
Десетодневне борбе на простору јужно од ријеке Саве претходиле су завршетку велике ратне операције...
Коридор је, коначно, пробијен у завршним акцијама спајања српских јединица које су напредовале и са западне и са источне стране Републике Српске. Први крајишки корпус и Источнобосански корпус извојевали су значајне побједе у посљедња два дана борби и спојили се на простору између Модриче и Шамца, 26 јуна 1992. године...
– Министре, свака граната коју су „хосовци“ и „зенге“ испалили са Плехана и Томаcoвог брда, падала је међу српске војнике. Комплетна Крајина била је мобилисана, плус Книњани. Непрегледно море бораца... Пробити пролаз или погинути! Биле су то жестоке борбе... Пуно наших је страдало... – причао ми је, годину дана након тих догађаја, учесник битке војвода Славко Црнић.
И сам сам се, касније, као министар за борачка питања, увјерио у то: 413 погинулих и 1.509 рањених бораца из Републике Српске и Републике Српске Крајине...
* * *
Господин Василић испратио ме до уласка у Босански Брод. На растанку му пожелим повратак народа у град те обећам поновни долазак и помоћ у формирању општинске скупштине...
У Броду слична ситуација. Становника скоро да и нема. Међутим, на моје задовољство, у канцеларији предсједника општине, проналазим Недељка Видића. Врло непосредан човјек. Препун је био утисака о генералу Славку Лисици и његовом командовању српским борцима приликом потискивања хрватских оружаних снага на територију сјеверно од Саве. Разговор из канцеларије наставили смо у његовом стану, уз укусну вечеру коју је припремила, изузетно гостопримљива, Недељкова супруга. Код њих двоје сам и преноћио.
Сутрадан смо отишли у Сијековац...
– Прољетос, 25. на 26. март, на овом мјесту, војници хрватске армије и припадници муслиманског сијековачког батаљона, убијали су чланове породице Зечевић, чланове породице Милошевић, убили су Мирка Радновића, Свету Тривића... – сузних очију, говорио је предсједник бродске општине.
Напустивши Брод поновно сам се нашао у близини Дервенте. Испред мене, још једном, врло упечатљива слика, гранатираног и скоро пустог града...
Пролазим поред Прњавора, а вожња између шумовитих брежуљака веома ми прија. Убрзо стижем до војног пункта у Клашницама. Услиједила је рутинска провјера.
Након краћег упознавања, причам с војницима о свакодневици... Мене занима шта се дешава у Бањој Луци и околини, а њих интересује каква је ситуацији на ратиштима у источном дијелу Републике.
Срдачно смо се растали.
Ја у ауто и, лаганом вожњом, преко моста до раскрснице с таблама. Десно Лакташи и Градишка, а лијево Бања Лука и Приједор.
Предрага Радића, бањалучког градоначелника, затичем у његовом кабинету, у згради која гледа у Бански двор. Брзо смо започели разговор на тему скорашњег организовања општинске скупштине. Радић је био истински демократа па смо врло лако, око већине ствари, постигли сагласност. Одлучили смо да, на сједницу Скупштине општине, позовемо све чланове бањалучког парламента, изабране 1990. године. Њихова национална припадност или чланство у некој другој политичкој странци неће бити препрека. Међутим, друго је питање колико је одборника, поготово оних који немају српска имена, остало у Бањој Луци и да ли ће, они, уопште жељети да се одазову на наш позив...
Договорили смо радни састанак и за сљедећи дан; да још једном све проанализирамо и дефинитивно одлучимо.
Република Српска
Тог љета 1992. године Српској Републици БиХ промијенили смо назив у Република Српска.
Још од јуна мјесеца често се, на заједничким састанцима у Предсједништву, у паљанској „Кикинди“, разговарало о дефинитивном имену републике коју градимо. Било је подијељених мишљења; једни су заговарали да у називу републике и даље остане Босна и Херцеговина, а други су, пак, били за „брисање“ Босне и Херцеговине из назива. Превагнули су аргументи ових других па је Српској Републици БиХ, на скупштинском засједању у августу 1992, укинут додатак БиХ. Међутим, укидањем тог додатка, примијетили смо, да је, у први план, избила ријеч република. С обзиром на то да републиканско уређење није био наш главни циљ, одлучили смо, да промјеном реда ријечи у називу, нагласимо да ми, прије свега, стварамо Српску. Тако је и урађено. На наредној скупштини, у септембру 1992, приликом стандардне процедуре усвајања записника са претходне сједнице, само је констатовано да се десио пропуст и да је стенодактилограф умјесто Република Српска, случајно написао Српска Република. Од тада се усталио назив – Република Српска.
Лично сам био за једноставно рјешење, а желећи да српска република и својим именом симболише, првенствено, нашу слободу и сувереност, на неколико тих радних састанака истицао сам да је варијанта – Република Српска, апсолутно одговарајућа. Међутим, нисам се тим дилемама нешто посебно оптерећивао; више сам бринуо о томе да наша република, како год да се зове, једног дана, постане међународноправни факат, да нам дјеца имају гдје да живе и да их више нико, и никада, на овом простору, не може да прегласа.
(Из књиге "Република Српска од идеје до Дејтона", аутор: Драган Ђокановић)